Kiša
Kiša je juče lila kao iz kabla. I tako ceo dan. Bez kišobrana nije se smelo ni kroz prozor pogledati.
Jedna jako simpaticna scena me je podstakla na razmisljanje. Mala Romkinja sa bušnim kišobranom se igrala u jednoj bari, i svako šljapkanje nogama po bari izazivalo je kod nje erupciju smeha i radosti.
Prvo sam pomislila kako će, ne daj Bože, zaraditi tesku upalu pluća, ili težu prehladu, ali onda mi je ne pamet palo nesto drugo.
Setila sam se kako sam se kao malo dete radovala kiši, kako sam brojala kišne kapi na prozoru, i kako sam bila fascinirana činjenicom da voda pada sa neba. A onda sam se zapitala kada sam tačno prestala da se radujem takvim banalnim, sitnim stvarima. Da li je za to krivo neko odrastanje i sazrevanje, ludo vreme u kojem zivimo, ili pak nesto treće? Da li imam veća očekivanja kad su u pitanju razlozi za smeh?
Inače, svetska istraživanja pokazuju da ljudi sto više materijalno poseduju, to se manje smeju. Eh, ironije! Ljudi se ceo zivot bore za veće plate, vise para, vise poseda, misleći da upravo to donosi više sigurnosti, samim tim i više sreće.
I tako sam sve te prevrtala iznova i iznova u glavi jedno sat vremena, gledajući dete kako uziva u kišnom danu. I onda sam shvatila. Obukla sam jaknu, zgrabila kišobran, izasla napolje i ponovo otkrila radosti i zadovoljstva koje može da donese kiša.
Pozdrav 
Alexandra