Bez uvijanja
Evo, moj prvi clanak.
Moram reci da nemam pojma o cemu uopste zelim da pisem, nadam se da ce u jednom trenutku reci krenuti same od sebe.
Nikada nisam razumela blogere, ideja o objavljivanju nekih relativno "privatnih" misli na internetu gde bilo ko moze da nabasa bas na tvoj clanak nije mi jos uvek jasna. Ali neki pritajeni egzibicionizam je skoro proradio, a protiv nekih osećaja se jednostavno ne moze.
Vec neke 2-3 nedelje lezim kući. Mononukleoza, bas divno. Ali dobro, ljudi prezivljavaju i gore bolesti, tako da se ne zalim. Mada mi nedostaje drustvo, skola, obaveze, rutina i neki opsti red u zivotu. Kako cu gradivo nadoknaditi, nemam pojma, vec je maj. Ali snaci cu se, prezivljavaju se i gore situacije.
Zapostavila sam svoju ljubav- fotografiju. I krivo mi je, jer to je jedna od retkih stvari kojom sam se bavila iz istinske ljubavi, sa pravim zarom. Nazalost, neke druge obaveze su preovladale, fotoaparat nisam videla 2 meseca. Jedva cekam letnji raspust, nisam nista dobro uradila vec vise od pola godine. I to mi se uopste ne svidja.
Skoro sam procitala fantasticne eseje Jovana Dučića, nesto sto me je navelo da po prvi put razmislim o nekim sitnim stvarima u zivotu, o stvarima koje ne primećujemo i ne shvatamo koliko su nam neophodne. Ali ne bih sad o njima ne bih uopste započinjala pricu, jer bih ostala za kompjuterom do prekosutra.
I, sta kazete? Poprilično rasejano, zar ne? Takva sam, sta cu. Previse razmisljam, i to o previse stvari istovremeno, a ne dolazim do nekog zakljucka. Krajnje neproduktivno, zar ne?
Love
Alexandra 